Karlovačka gimnazija - Fizika 
I razred
II razred
Njutnovi zakoni
Inercija i sila
Svako telo trudi se da zadrži stanje kretanja u kojem se nalazi, da miruje ili nastavi da se kreće ravnomerno pravolinijski, sve dok ga neko drugo telo ne primora da to stanje promeni. Čovek koji se vozi autobusom kreće se istom brzinom kao i autobus. Ako autobus naglo zakoči, čovek nastavlja da se kreće sve dok ga neko (ili nešto) ne zaustavi. Kolika je težnja tela da zadrži stanje kretanja u kojem se nalazi, određeno je njegovom masom. Telo veće mase teže je pokrenuti (ako miruje) ili zaustaviti ako se kreće. Masa tela se definiše kao mera inertnosti tela: m [kg]. Pošto je za promenu stanja kretanja neophodno da neko drugo telo deluje na telo kojem se menja stanje kretanja, to ćemo iskoristiti da definišemo koncept sile. Sila je mera uzajamnog delovanja dva ili više tela. Ukoliko sila izaziva promenu u kretanju tela u celini kažemo da je sila dinamička. Ukoliko se telo pri delovanju sile deformiše, kažemo da je sila statička. Svaka realna sila ima i statičku i dinamičku prirodu. Oznaka za silu je F, dok je merna jedinica N (Njutn).
Veličina koja u potpunosti opisuje stanje kretanja tela naziva se količina kretanja (impuls).
$$\vec{p} =m\cdot \vec{v} \quad [kgm/s]$$
Primer na slici prikazuje dva vozila različitih masa, koja imaju istu količinu kretanja. Četiri puta lakše vozilo kreće se četiri puta brže, te je proizvod mase i brzine za oba vozila isti.
Osnovna jednačina dinamike pravolinijskog kretanja
Zakon inercije je ustvari zakon održanja količine kretanja. Ako na telo ne deluje nikakva sila, količina kretanja će ostati nepromenjena tokom vremena. Važi i obrnuto: Ako na telo deluje sila, koja mu menja stanje kretanja, doći će i do promene količine kretanja u nekom intervalu vremena. Ovu činjenicu ćemo iskoristiti da definišemo dinamičku silu: Dinamička sila jednaka je promeni količine kretanja, obračunate po jedinici vremena. 
$$ \vec{F} = \frac{\Delta \vec{p}}{\Delta t} = m \frac{\Delta \vec{v}}{\Delta t} \Rightarrow \vec{F}= m \vec{a} $$
Poslednja jednačina je formalni izraz drugog Njutnovog zakona i naziva se osnovna jednačina dinamike pravolinijskog kretanja. Svako ubrzano kretanje uzrokovano je delovanjem neke sile. "Sila masi daje ubrzanje".
Kako rešavati zadatke iz dinamike? 
Ukoliko se telo kreće ravnomerno (ili relativno miruje), zbir svih sila koje na njega deluju mora biti jednak  nuli. 
$$\vec{F_{1} } +\vec{F_{2} }+ ... + \vec{F_{n} }=0$$
Ukoliko se telo kreće ubrzano, zbir svih sila nije jednak nuli već rezultujućoj sili, pod čijim uticajem se telo kreće, odnosno proizvodu mese i ubrzanja tela.
$$\vec{F_{1} } +\vec{F_{2} }+ ... + \vec{F_{n} }=m\cdot \vec{a} $$
Zakon akcije i reakcije
Zakon akcije i reakcije ili 3. Njutnov zakon govori da je sila kojom prvo telo deluje na drugo istovremno praćena silom kojom drugo telo deluje na prvo. Ove dve sila imaju isti pravac i intenzitet a suprotan smer. Ponekad nas krajnji efekat delovanja navede na pomisao da je delovanje bilo jednostrano, te kažemo da je teniser reketom udario lopticu zaboravljajući da je istovremeno loptica udarila reket, jer je vidljivi efekat tog delovanja kretanje loptice. Delovanje loptice na reket oseti samo teniser. Formalni izraz III Njutnovog zakona glasi:
$$\vec{F}_{12} = - \vec{F}_{21} $$
Centripetalna i centrifugalna sila
Centripetalno ubrzanje
Tangencijalna brzina za svaku tačku kružnice ima drugačiji pravac i smer (pravac tangente) - menja se. Ako se menja vektor brzine mora postojati ubrzanje. Otuda kažemo da svako kretanje po kružnici jeste ubrzano kretanje. Ovo ubrzanje se razlikuje od tangencijalnog ubrzanja, jer postoji čak i ako se intenzitet tangencijalne brzine ne menja. Naziva se centripetalno ubrzanje.
Vektorska razlika bilo koje dve tangencijalne brzine: Δv ima pravac poluprečnika, a smer ka centru kruga. Otuda i centripetalno ubrzanje (koje je po definiciji promena brzine u jedinici vremena,) ima pravac poluprečnika, a smer ka centru kruga. Intenzitet centripetalnog ubrzanja dat je izrazom:
$$a=\frac{v^{2} }{r}$$
Postojanje centripetalnog ubrzanja, na osnovu drugog Njutnovog zakona, sugeriše da kod ravnomernog kružnog kretanja mora postojati neka sila, koja to ubrzanje uzrokuje. U opštem slučaju ova sila se naziva centripetalna sila, ima pravac poluprečnika i smer ka centru kruga. Intenzitet centripetalne sile je na osnovu drugog Njutnovog zakona:
$$F_{c} = m\cdot \frac{v^{2} }{r} $$
Centripetalna sila je opšti naziv za silu koja vuče ka centru kruga. U stvarnosti, kružno kretanje izaziva neka centralna sila (gravitaciona, elektrostatička, sila zatezanja konca ...), savijajući putanju tela koje se kreće i terajući ga na taj način da se kreće u krug. Ova centralna sila preuzima ulogu centripetalne sile.

Inercijalna reakcija tela na centripetalnu silu naziva se centrifugalna sila. Ova sila je istog pravca i intenziteta kao i centripetalna sila, ima njoj suprotan smer i direktna je posledica prvog Njutnovog zakona, gde se telo opire zakrivljavanju putanje, koje izaziva centripetalna sila. Iako se javlja kao posledica delovanja centripetalne sile, striktno poštujući III Njutnov zakone ne možemo reći da je centrifugalna sila sila reakcije, jer sile akcije i reakcije po III Njutnovom zakonu nikada ne deluju na jedno te isto telo.

Kretanje Meseca oko Zemlje uzrokovano je delovanjem gravitacionog privlačenja Zemlje i Meseca, te možemo reći da je gravitaciona sila Zemlje centripetalna sila koja uzrokuje kružno kretanje Meseca oko Zemlje. 
Inercijalni i neinercijalni sistemi
Inercijalni sistem je onaj sistem koji miruje ili se kreće ravnomerno pravolinijski. U takvom sistemu važi Njutnov zakon inercije, kao i ostali zakoni mehanike. Ukoliko se sitem kreće ubrzano radi se o neinercijalnom sistemu, u kojem Njutnovi zakoni mehanike ne važe direktno, već se moraju korigovati. Primer neinercijalnog sistema je platforma koja se obrće, jer je svako kružno kretanje ubrzano. U takvom sistemu javljaju se sile, za koje se  uzrok ne može pronaći unutar sistema.  Centrifugalna sila, posmatrana iz sistema koji rotira, je inercijalna sila (pseudo sila), jer joj se uzrok nalazi u ubrzanom (rotacionom) kretanju celog sistema. Ista sila posmatrana van sistema koji rotira se interpretira kao sila inercije, odnosno težnja tela da zadrži stanje mirovanja ili pravolinijskog kretanja.
Sile trenja
Sila trenja se javlja kada čvrsto telo klizi po podlozi. Uzrok postojanja sile trenja je hrapavost kontaktnih površina tela i podloge. Standardni model sile trenja predlaže postojanje dva tipa sile trenja:

1. Statička sila trenja
2. Dinamička sila trenja

Statička sila trenja se protivi delovanju sile, koja pokušava da pomeri telo iz stanja mirovanja, dok se dinamička sila trenja javlja prilikom klizanja tela po podlozi, nekom stalnom brzinom. Statička sila trenja je veća od dinamičke sile trenja. Ovo znamo i iz iskustva. Telo je teže naterati da se kreće, nego što je nastaviti da ga se vuče po podlozi. Pri malim brzinama, dinamička sila trenja ne menja svoju vrednost.

Sila trenja Ftr uvek ima suprotan smer od vučne sile Fv. Da bi se telo pomerilo iz stanja mirovanja, vučna sila Fv mora biti veća od sile trenja Ftr. Oznaka μ je koeficijent trenja i predstavlja deo normalne sile N koji se, putem kontaktne površine, pretvara u silu trenja Ftr. Ukoliko je podloga po kojoj telo klizi horizontalna, normalna sila N je ustvari težina tela N=mg. Za svaki drugi slučaj, normalna sila se izračunava kao normalna (vertikalna) komponenta težine.
Sila trenja je pojednostavljenje međudelovanja atoma (molekula) na kontaktnoj površini. Atomi tela i podloge stupaju u  međudelovanje, koje ima elektrostatičku prirodu, ali bi bilo previše kompleksno da se proračuna. Stoga je lakše za parove površina (telo i podloga), određene uglačanosti, definisati koeficijent trenja μ i zatim proračunati rezultujuću silu trenja. 
$$F_{tr} =\mu \cdot N$$
Otpor sredine
Prilikom kretanja kroz fluide (tečnosti i gasovi) dolazi do interakcije tela koje se kreće i molekula sredine, kroz koju se telo kreće. Međudelovanje molekula sredine i tela se dešava na površini tela i može se nazvati površinsko trenje. Sveukupna interakcija tela i molekula sredine rezultuje mehaničkom silom koja se suprotstavlja kretanju tela. Ova sila zavisi od brzine i naziva se otpor sredine.

Osim suprotstavljanja kretanju, pažljivim odabirom oblika tela, ova sila može delovati i u nekom drugom pravcu i smeru. Različite brzine strujanja fluida oko tela, uzrokovane specifičnim oblikom, dovode do pojave različitih pritisaka u fluidu (Bernulijev princip). Ukupna energija fluida tokom vremena je konstanta te promena brzine dovodi do povećanja kinetičke energije što posledično smanjuje potencijalnu energiju fluida. Na mestima bržeg strujanja fluida statički pritisak manji. Ova činjenica je iskorišćena za konstrukciju krila aviona.
Pri kretanju aviona vazduh brže struji preko njegove gornje površine, nego što struji ispod krila. Otuda je pritisak koji deluje na avionsko krilo odozgo manji od onog koji deluje odozdo. Stoga na avion delije rezultujuća sila, koja ga podiže u vazduh.
Golf loptica bi trebalo da odleti što je moguće dalje,  nakon prvog udarca. U toku leta loptica rotira. Ako je površina loptice glatka, vazduh oko nje ravnomerno struju, bez obzira na rotaciju. Ovakav način strujanja vazduha stvara veliku oblast vrtložnog kretanja iza loptice, bez obzira na njenu rotaciju. Vrtložno kretanje predstavlja zonu sniženog pritiska, što koči lopticu i smanjuje njen krajnji domet. Ukoliko su na površini loptice utisnute rupice, prilikom rotiranja deo vazduha prenosi se u rupicama u zonu iza loptice, te je oblast vrtložnog kretanja iza loptice manja. Smanjenje pritiska iza loptice je sada manje izraženo, što za posledicu ima veći domet.